Beat 'n' Sound

Lista albuma za 2009. godinu

Nova je godina, sastaju se redakcije, glasa se, vreme je da se prave objektvne liste, onoga što je stvarno, sigurno i jedino najbolje u protekloj godini. Kod nas takođe jedna lista – u pitanju je naš saradnik i veteran Stojan Drevny koji daje svoju subjektivnu listu najboljih albuma godine. Tu će biti raznorazne muzike – što elektronske, što rock’n’rolla, nešto novih albuma, neka reizdanja, ukupno šest najboljih naslova u 2010. Kada se oni poređaju, dobije se zaključak – u 2009. godini, najvažniji su bili vokali. Na različite načine.

6. Pepe Bradock – Confiote de bits:Remix Collection (BBE)

  Ova kompilacija ne samo što pruža konkretan odgovor na to šta je dobra house muzika, nego me je vratila u više puta u razne trenutke u prošlosti, neke drage zabave i probudila zaboravljene emocije. Toliko je tu predivnih himni, toliko genijalno remiksovanih stvari koje za dva koplja prevazilaze originale, da čovek prosto ne može ništa drugo, nego da se opusti, uživa i pusti da mu naviru uspomene.
   Recenziju ovog albuma možete da pročitate kod nas na sajtu 



5. The Feelies - Crazy Rhythums (Domino)

   Evo da priznam – i ako sam odrastao u osamdesetim, nisam ni imao pojma da The Feelies postoje. Tek ovogodišnje reizdanje  mi je otkrilo ovaj totalno dragocen album.  A Crazy Rhythums je izašao još 1980. godine. Kažu ljudi da su The Feelies inspirisali mnoge bandove kasnije, između ostalih Weezer.  Moguće da mislie na nerdy izgled članova banda – meni se čini da su The Feelies pojava koja nema previše sličnosti sa bilo kojim drugim bandom.  Ponekad njihovi vokali podsećaju na Violent Femmes, mada opet, više mi se čini da je u pitanju neka naivna fascinacija Velvet Underground i načinom na koji oni pevaju. Ali nije ni to suština. Teško da ćete ikada čuti album sa manje akorda i više nekakve rock’n’roll energije postignute sa jednom do dve gitare, bubnjem, šerpicama, četkicama i kravljim zvončićima. Sve je beskrajno čisto i nevino – The Feelies sviraju na jedan jedini način kako umeju, bez razmišljanja, bez koncepta, totalno obuzeti. Tu su i dve obrade – Beatlesa i Stonesa. Ponovo pronađena naivnost, posle 30 godina.



4. Dj Sprinkles - Midtown 120 blues (Mule Musiq)

  I ovo mi je totalno otkriće – nisam nikada ranije čuo za Terre Thaemlitza aka Dj Sprinklesa. Ovo mi je moguće, album koji me je najviše rastužio u poslednih par godina. Nije da sad ja lamentiram nad sudbinom deep housea, njegovih izvornih principa i ciljeva (i ako je to neko mesto od koga polazi Dj Sprinkles), nego kroz čitav album se oseća nekakva melanholija, koja fijuče kao vetar u gluvo zimsko veče. I ako na albumu ima dosta stvari koje bi mogle da se puštaju u klubu, Dj Sprinkles kao da gura sve vreme album u pravcu jedne zatvorenosti, jedne usamljenosti, eh da to je dobra reč – usamljenost. Božanstvene bas linije nigde ne eksplodiraju, nema nikakve želje da se komunicira, da se zapanji, samo nekakva duboka i iskrena tuga. Midtown 120 blues nas tera da pomislimo da je u 2009. godini house muzika spoznala svoju smrtnost. Melanholija dolazi kao posledica toga.



3. Fever Ray - Fever Ray (Mute/Rabid)

  Ne bih sada da smaram sa pričom o vokalu Karin Dreijer Andersson, koliko je on magičan i šta sa sobom nosi. Hoću samo jedno da kažem:prvo sam se početkom godine zaljubio u film Låt den rätte komma in, a posle me je Fever Ray svaki put kada sam je čuo podsećala na taj švedski horror. Ko zna, možda bez tog filma mi se ne bi dopao ni ovaj album Fever Ray, koji je, priznajem, potpuno različit od svega što volim. Uvek su me nervirala ta, kao, paganska natpevavanja i bilo šta što ima neki etno osećaju u sebi – al, eto kada peva Karin Dreijer Andersson i to mi se sviđa. Uopšte, mislim da je Fever Ray neviđeno ukrštanje elemenata za koje izgleda da nikako ne idu zajedno. I sve to sa tim, tako modernim, dark senzibilitetom…



2. Animal Collective - Merriweather Post Pavilion (Domino)

  Koliko sam samo puta čuo Merriweather Post Pavilion i i dalje nisam načisto šta da mislim o Animal Collective – da li je to band koji kroz svoju muziku pokušava da ostvaruje, jednu po jednu, razne postmodernističke teorije ovog vremena, ili je u pitanju grupa super iskrenih i emotivnih ljudi koji umeju i smeju da kroz muziku izraze svoje emocije, bez trunke samoironije. Ili i jedno i drugo istovremeno? Kad čovek pogleda, recimo My Girls je stvar čija čistota dopire sigurno iz duboko proživljene i spoznane porodične sreće. Koliko često uopšte u savremenoj umetnosti ste u prilici da naiđete na tako nešto, kada su televizija i šou biznis potpuno isprali i uništili svaku vrstu takve emocije? Pitanja su mnogobrojna jer ih Animal Collective zadaju stalno, makar i izgledalo da samo pevaju. Tačnije, pevaju, sempluju, pa pevaju, pa sempluju, pa opet pevaju, i tako dalje….



1. Matias Aguayo - Ay Ay Ay (Kompakt)

   Hrabro tvrdim – ako postoje ikakve šanse da  trance  postane respektabilan i da počnu da ga slušaju normalni ljudi – Matias Aguayo je upravo taj misionar kome je suđeno da izvuče  mač Kralja Artura iz panja.
   Naravno, ono što radi Aguayo je toliko rafinirano, toliko dosledno u postupku  i višedimenzionalno, da bi ga dovodili u vezu sa tako kompromitovanim žanrom. Opet neka opaka nota je tu i Aguayov klot-frket sa semplovima sopstvenog vokala zvuči kao da ima neki voodoo u tome. Ni izvorne latino/afro ritmove nije teško prepoznati, ali su i oni jednostavno wicked. Da li je tajna u tolikom editingu vokala, tolikom seckanju, usporavanju, lepljenju ljudskog glasa – zalasku na teritoriju na koju se ne sme – Ay Ay Ay je jednostavno album koji ne liči ni na šta drugo. Niti je klupska muzika dala išta slično, niti je bilo ko pravio ovoliko suptilno “tkanje” vokalnim semplovima ikada. Čak i za etiketu Kompakt ovo je ultra originalno i eksperimentalno. Od čega se, zaista sastoji ovo remek delo? Pa od pevušenja, pričanja (čak psovanja ako je verovati samom Aguayu), vrištanja, dahtanja,  nešto malo vrlo diskretnog basa i eventualno harmonike u tracku Juanita koji zatvara album. Ali kako – kao karnevalska fešta koja se vrti u krug u nedogled.  I vrti, se vrti, i tako bez kraja dok misli lutaju u sasvim nepoznatom pravcu, taj karneval neće da stane. Eto – Ay Ay Ay mi je album godine.

Povezano

dodaj komentar

O čemu se priča

Šta se radi