RSS Feed
Facebook
TwitterBudućnost, uspomene
„Hauntology“ – to je vrsta muzike inspirisana radiofonijskim eksperimentima napravljenim na BBC-jevim radionicama. Ova muzika se, u glavnom, bazira na futurizmu iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka – jednom promišljanju budućnosti koje pripada prošlom vremenu, viziji koja se pokazala kao netačna, usled toga što su se strahovi koji su bili prisutni u zapadnoj civilizaciji tokom hladnog rata, pokazali kao neosnovani. Tako je ova muzika istovremeno i futuristička i retro; nju, u manjim ili većim količinama možemo naći u mnogim savremenim žanrovima, naročito u dubstepu ili trip- hopu i, što je prirodno – u ambijentu. Ima već par godina kako je pojam „hauntology“ ušao u trend u zapadnim muzičkim medijima. Ipak malo je one muzike za koju bi, realno , mogli da kažete da je hauntology. A eto, upravo ovde pišemo o jednom i to izuzetnom albumu koji je čist hauntology.
James Leyland Kirby je bio dosta poznatiji po svom ambijentalnom projektu The Caretaker, ili po noise projektu V/Vm, nego po pravom imenu. On se u projektu The Caretaker bavio amnezijom, pokušavajući da minimalističkom ambijentalnom muzikom postigne efekat koji dočarava osećaj koji ima čovek sa amnezijom pokušavajući da dosegne sećanja na blisku ili daleku prošlost. Na albumu Sadly, The Future Is No Longer What It Was on postavlja sebi nešto drugačije zadatke; u pitanju je mračno ostvarenje koje hoće da se bavi uspomenama na mrtve ili davno izgubljene ljude i događaje. Osnovno sredstvo kojim se pravi melanholični osećaj je ovde klavir, odnosno njegovo zvučanje vezano za razne prostore i atmosfere. Neko će u pozadini Sadly, The Future Is No Longer What It Was čuti Briana Eno-a, a neko Erica Satija. I zaista ovaj trostruki CD album sadrži sve to. Kada se, međutim, preskoče svi konteksti, svi uticaji, uobičajene reference na Jacques Derridu, kada je u pitanju hauntology, ostaje samo da se kaže da je Sadly, The Future Is No Longer What It Was jedna prelepa vizija koja je, paradoksalno, u svojoj suštini optimistička; ako soundtrack uspomena koje prolaze kroz mozak čoveka koji se nalazi na kraju životnog puta zvuči ovako, onda ni smrt nije strašna kako se čini.
Registrovani korisnici mogu da komentarišu, otvore vlastiti profil, komuniciraju s ekipom, učestvuju u nagradnim igrama i takmičenjima. Šta čekaš?